Početak

-         Pa kol’ko je prošlo, brate? Kol’ko nam nisi dolazio ovamo?

-         Ne znam, pet-šest godina možda...

-         Jes’ jes’, od onda kad si bio ovde da držiš predavanje, ko pravi. Dobar si bio. Mislim, nisam ja mnogo razumeo ono sto si prič’o al sam čuo ove ovde kako govore da si mnogo pametno kaziv’o.

Nasmešio se prijatnom komentaru ovog prostodušnog čoveka, čoveka koji ništa ružno nikome nije nikad rekao.

-         A mangupi jedni, nema više nikoga da dođe, da obiđe starog Radeta, a kad ste se grebali od mene za Drinu niste izlazili iz portirnice (rekao je ovo sa širokim osmehom punim dobrote, bez imalo gorčine). Jedino je Urošević ovde, samo njega viđam.

-         (osetio je mali ubod pored srca na pomen ovog imena, ali ga je u isto vreme obuzeo talas nostalgije) Uroševic predaje?

-         Jes’, sad je profesor, bitan baja. Al’ prođe pored mene ko pored turskog groblja. Ne može veliki profesor više da se druži s portirom. A kad je trebalo nešto... ma ( odmahnuo je starom, pegavom rukom) nego, jesi li ti za to da mi nazdravimo. Znam ja da vi pisci volite kapljicu, hehehe.

Odavno ga niko nije smatrao piscem. Ove reči dobrog čoveka ga pogodiše više od svega sto je mogao reći. Piće mu se u ovom trenutku ucinilo kao jedini mogući odgovor (kao i toliko puta u bliskoj prošlosti). Klimnuo je glavom u znak odobravanja, misleći da će mu alkohol pomoći da bar na trenutak savlada očaj koji ga je obuzimao.

-         imam samo ovu rakiju, al’ je bolja od bilo čega drugog, ako mene pitaš! Doneo mi rođak iz Bosne, kad smo onomad staroj mojoj davali godinu dana... (zastao je, tužno, pogled mu se izgubio negde u daljini)

-         Žao mi je Rade, nisam znao da ste izgubili ženu.

-         Ja, eto, otišla mi moja Stana, brzo brate, i rano...(oči mu se ispuniše suzama), zla ti stvar kad si udovac, moj brale, teška ti samoća...al’ jebiga, i kroz to mora čovek proć’. Zato sam i pri’vatio da radim večeras, onaj drugi portir mlad čovek, ima mladu ženicu i dečicu, pa reko nek on slavi Novu godinu, meni isto dal’ sam sam ovde il’ kod kuće. Ajd’ živeli, da se ne rastužimo sad ovde...

Nazdravio je sa Radetom, tužan zbog samoće ovog čoveka, samoće za koju nije bio sam kriv, vec život koji ga je na istu naterao. Sa svojom samoćom nije mogao da saoseća, on ju je sam stvorio, i to je bio krst koji je morao da nosi. Popio je čašicu naiskap, i telo mu se streslo od ljutine pića koje je prolazilo kroz vene, i ispunjavalo ga dobro poznatom toplinom. Znao je da će ga, ako nastavi, uskoro stići i ona obamrlost na koju je navikao, ona ista koja će ga učiniti ravnodušnim na sve oko sebe. Ali je shvatio da večeras ne sme da dozvoli da do toga dođe, večeras nije smeo da zaboravi, bio je dužan da pati i oseća. Bio je dužan da večeras nosi svoju krivicu, da bude stalno prisutna.

Nastaviće se... 

Utabavao je sneg teškim koracima, kaljajući njegovu belinu. Ostavljao je za sobom tragove njegovih omiljenih, smeđih kaubojskih čizama, koje mu je ona kupila na dan njegovog uspeha. Bile su izraz njenog divljenja i ponosa. Hladna decembarska noć. Samo on, pahulje i svetlost uličnih bandera koja ni izbliza nije bila dovoljna da prosvetli tamu kojom je hodio. Vukao je poslednji dim cigarete, vadeći automatski paklicu iz džepa. Palio je novu. Cigareta mu je bila jedini prijatelj noćas. Nije znao kuda ide, a nije bilo ni važno. Osećao je da više nema ni cilj ni svrhu. Znao je samo da je udario o samo dno njegovog postojanja, stigao je do kraja slepe ulice i sve je bilo gotovo. Košava je zavijala gradom, pratila ga je, kao da mu je poput savesti šaputala da je kriv, kriv za sve. Tonuo je sve dublje u okovratnik svog kaputa, kao da je želeo da nestane u njemu, da zaboravi da je ikada živeo. Prolazio je pored kafića u kojima su veseli, prinapiti ljudi slavili i kao da su svi pripadali nekoj drugoj realnosti, u kojoj za njega nije bilo mesta. Zavideo je tim stranim licima koja su sa radošću i u euforiji dočekivala novu godinu, novi početak. On je znao da je sve svoje početke ispustio iz ruku.

Prolazio je pustim kejom i zagledao se u reku koja se prostirala u svojoj veličini i tajanstvenosti. Za tren je poželeo da se utopi u njenim mutnim vodama. Ali je shvatio da bi to bio i poslednji dokaz njegovog egoizma i kukavičluka. Prošao je most i skrenuo u park, beo, hladan i svečan, kao začaran u zimskoj noći. I onda, sasvim nesvesno, shvatio je da se nalazi ispred zgrade Filozofskog Fakulteta. Gledao je u to (nekima rugobno, ali njemu uvek jednako lepo) zdanje od crvene cigle i kiseli osmejak se pojavio na njegovim usnama. Uvideo je ironiju svega. Početak i kraj! Nalazio se na mestu koje je označilo početak najlepšeg dela njegovog života, svega što je imao i postigao, u noći kada je istom došao kraj; u noći kada je bilo jasno da je sve izgubio!

          Unutra, u maloj prijemnoj kancelariji, uz zvuke narodnjačkog programa koji je odzvanjao sa starog tranzistora, dremao je pripiti portir. Slika ista, uprkos vremenu koje je prolazilo. Stajao je pred zgradom očekujući da će u svakom trenutku čuti glasove iz prošlosti, svoj i glas njegovih kolega, strku niz stepenište fakulteta i buku kantine, gde se diskutovalo o ispitima, profesorima i životu; mesto na kom su se spremali da promene svet sa onim zanosom i strašću koje samo mladost nosi. Ali glasovi nisu došli. Samo zvuk vetra i opomene koja je bila sve jača. Povukao je dim cigarete i zadržao ga dovoljno dugo da mu se zavrti u glavi. Hteo je da ode, ali nije mogao. Ovo mesto je trenutno predstavljalo jedinu vezu sa životom koji više nije imao. Portir se trgao u svojoj stolici, očigledno zbog neke pesme koja ge je obradovala. Na trenutak je pogledao ka praznoj ulici studentskog grada, i ugledao njega. Ustao je, pošao prema vratima, i onda zastao očigledno prijatno iznenađen. Prepoznao ga je. On je znao šta se sprema i sa jedva primetnim, nostalgičnim osmehom se uputio prema vratima koja je portir vec otključavao.     

-         eeee, ja mislio da mi se priviđa, kad ono stvarno ti, boga mu poljubim!

-         Kako ste Rade? (pružio je portiru ruku, a ovaj ga je snažno zgrabio i poljubio tri puta)

-         Eto, ja radno i večeras! Nego, šta mi stojiš tu na snegu, čoveče božji. ’oćeš da se pre’ladiš?! Uđi  ovde kod mene, ima Rade lek za ’ladno telo i umornu dušu, hehehe.

Pošao je za portirom, znajući da i ovaj dobri, prosti čovek treba društvo u novogodišnjoj noci, mada on sam nije dobro društvo ni za koga noćas. Ušao je i celim telom ga je prožela dobro poznata toplina fakulteta, jedinog mesta na kojem se nekada osećao sretno i kao kod kuće. Rade ga je uveo u portirnicu gde je odjekivala muzika.

 NASTAVIĆE SE...