Početak

Utabavao je sneg teškim koracima, kaljajući njegovu belinu. Ostavljao je za sobom tragove njegovih omiljenih, smeđih kaubojskih čizama, koje mu je ona kupila na dan njegovog uspeha. Bile su izraz njenog divljenja i ponosa. Hladna decembarska noć. Samo on, pahulje i svetlost uličnih bandera koja ni izbliza nije bila dovoljna da prosvetli tamu kojom je hodio. Vukao je poslednji dim cigarete, vadeći automatski paklicu iz džepa. Palio je novu. Cigareta mu je bila jedini prijatelj noćas. Nije znao kuda ide, a nije bilo ni važno. Osećao je da više nema ni cilj ni svrhu. Znao je samo da je udario o samo dno njegovog postojanja, stigao je do kraja slepe ulice i sve je bilo gotovo. Košava je zavijala gradom, pratila ga je, kao da mu je poput savesti šaputala da je kriv, kriv za sve. Tonuo je sve dublje u okovratnik svog kaputa, kao da je želeo da nestane u njemu, da zaboravi da je ikada živeo. Prolazio je pored kafića u kojima su veseli, prinapiti ljudi slavili i kao da su svi pripadali nekoj drugoj realnosti, u kojoj za njega nije bilo mesta. Zavideo je tim stranim licima koja su sa radošću i u euforiji dočekivala novu godinu, novi početak. On je znao da je sve svoje početke ispustio iz ruku.

Prolazio je pustim kejom i zagledao se u reku koja se prostirala u svojoj veličini i tajanstvenosti. Za tren je poželeo da se utopi u njenim mutnim vodama. Ali je shvatio da bi to bio i poslednji dokaz njegovog egoizma i kukavičluka. Prošao je most i skrenuo u park, beo, hladan i svečan, kao začaran u zimskoj noći. I onda, sasvim nesvesno, shvatio je da se nalazi ispred zgrade Filozofskog Fakulteta. Gledao je u to (nekima rugobno, ali njemu uvek jednako lepo) zdanje od crvene cigle i kiseli osmejak se pojavio na njegovim usnama. Uvideo je ironiju svega. Početak i kraj! Nalazio se na mestu koje je označilo početak najlepšeg dela njegovog života, svega što je imao i postigao, u noći kada je istom došao kraj; u noći kada je bilo jasno da je sve izgubio!

          Unutra, u maloj prijemnoj kancelariji, uz zvuke narodnjačkog programa koji je odzvanjao sa starog tranzistora, dremao je pripiti portir. Slika ista, uprkos vremenu koje je prolazilo. Stajao je pred zgradom očekujući da će u svakom trenutku čuti glasove iz prošlosti, svoj i glas njegovih kolega, strku niz stepenište fakulteta i buku kantine, gde se diskutovalo o ispitima, profesorima i životu; mesto na kom su se spremali da promene svet sa onim zanosom i strašću koje samo mladost nosi. Ali glasovi nisu došli. Samo zvuk vetra i opomene koja je bila sve jača. Povukao je dim cigarete i zadržao ga dovoljno dugo da mu se zavrti u glavi. Hteo je da ode, ali nije mogao. Ovo mesto je trenutno predstavljalo jedinu vezu sa životom koji više nije imao. Portir se trgao u svojoj stolici, očigledno zbog neke pesme koja ge je obradovala. Na trenutak je pogledao ka praznoj ulici studentskog grada, i ugledao njega. Ustao je, pošao prema vratima, i onda zastao očigledno prijatno iznenađen. Prepoznao ga je. On je znao šta se sprema i sa jedva primetnim, nostalgičnim osmehom se uputio prema vratima koja je portir vec otključavao.     

-         eeee, ja mislio da mi se priviđa, kad ono stvarno ti, boga mu poljubim!

-         Kako ste Rade? (pružio je portiru ruku, a ovaj ga je snažno zgrabio i poljubio tri puta)

-         Eto, ja radno i večeras! Nego, šta mi stojiš tu na snegu, čoveče božji. ’oćeš da se pre’ladiš?! Uđi  ovde kod mene, ima Rade lek za ’ladno telo i umornu dušu, hehehe.

Pošao je za portirom, znajući da i ovaj dobri, prosti čovek treba društvo u novogodišnjoj noci, mada on sam nije dobro društvo ni za koga noćas. Ušao je i celim telom ga je prožela dobro poznata toplina fakulteta, jedinog mesta na kojem se nekada osećao sretno i kao kod kuće. Rade ga je uveo u portirnicu gde je odjekivala muzika.

 NASTAVIĆE SE...