Početak

-         Pa kol’ko je prošlo, brate? Kol’ko nam nisi dolazio ovamo?

-         Ne znam, pet-šest godina možda...

-         Jes’ jes’, od onda kad si bio ovde da držiš predavanje, ko pravi. Dobar si bio. Mislim, nisam ja mnogo razumeo ono sto si prič’o al sam čuo ove ovde kako govore da si mnogo pametno kaziv’o.

Nasmešio se prijatnom komentaru ovog prostodušnog čoveka, čoveka koji ništa ružno nikome nije nikad rekao.

-         A mangupi jedni, nema više nikoga da dođe, da obiđe starog Radeta, a kad ste se grebali od mene za Drinu niste izlazili iz portirnice (rekao je ovo sa širokim osmehom punim dobrote, bez imalo gorčine). Jedino je Urošević ovde, samo njega viđam.

-         (osetio je mali ubod pored srca na pomen ovog imena, ali ga je u isto vreme obuzeo talas nostalgije) Uroševic predaje?

-         Jes’, sad je profesor, bitan baja. Al’ prođe pored mene ko pored turskog groblja. Ne može veliki profesor više da se druži s portirom. A kad je trebalo nešto... ma ( odmahnuo je starom, pegavom rukom) nego, jesi li ti za to da mi nazdravimo. Znam ja da vi pisci volite kapljicu, hehehe.

Odavno ga niko nije smatrao piscem. Ove reči dobrog čoveka ga pogodiše više od svega sto je mogao reći. Piće mu se u ovom trenutku ucinilo kao jedini mogući odgovor (kao i toliko puta u bliskoj prošlosti). Klimnuo je glavom u znak odobravanja, misleći da će mu alkohol pomoći da bar na trenutak savlada očaj koji ga je obuzimao.

-         imam samo ovu rakiju, al’ je bolja od bilo čega drugog, ako mene pitaš! Doneo mi rođak iz Bosne, kad smo onomad staroj mojoj davali godinu dana... (zastao je, tužno, pogled mu se izgubio negde u daljini)

-         Žao mi je Rade, nisam znao da ste izgubili ženu.

-         Ja, eto, otišla mi moja Stana, brzo brate, i rano...(oči mu se ispuniše suzama), zla ti stvar kad si udovac, moj brale, teška ti samoća...al’ jebiga, i kroz to mora čovek proć’. Zato sam i pri’vatio da radim večeras, onaj drugi portir mlad čovek, ima mladu ženicu i dečicu, pa reko nek on slavi Novu godinu, meni isto dal’ sam sam ovde il’ kod kuće. Ajd’ živeli, da se ne rastužimo sad ovde...

Nazdravio je sa Radetom, tužan zbog samoće ovog čoveka, samoće za koju nije bio sam kriv, vec život koji ga je na istu naterao. Sa svojom samoćom nije mogao da saoseća, on ju je sam stvorio, i to je bio krst koji je morao da nosi. Popio je čašicu naiskap, i telo mu se streslo od ljutine pića koje je prolazilo kroz vene, i ispunjavalo ga dobro poznatom toplinom. Znao je da će ga, ako nastavi, uskoro stići i ona obamrlost na koju je navikao, ona ista koja će ga učiniti ravnodušnim na sve oko sebe. Ali je shvatio da večeras ne sme da dozvoli da do toga dođe, večeras nije smeo da zaboravi, bio je dužan da pati i oseća. Bio je dužan da večeras nosi svoju krivicu, da bude stalno prisutna.

Nastaviće se...