Početak

Razgovor je zamro. Dva coveka su se zagledala u casice ispred sebe, ali su njihove misli bile mnogo dalje. On je podigao pogled i prikovao ga za stepeniste kod ulaza koji je delio filozofski sa pravnim fakultetom. Trgao se. Odjednom je video gomilu ljudi kako prolaze do malocas praznim hodnicima, tiskaju se ispred oglasne table sa obavestenjima o prodaji polovnih knjiga i izdaji soba, sede na stepenicama glasno se smejuci. I medju tom nepreglednom gomilom mladih ushicenih lica, lica ispunjenih optimizmom zivota koji dolazi, ugledao je mladica koji mu se odnekud cinio poznat. Stajao je nasred hola, zagledan u papire koje je drzao u rukama, zaokupljen i ravnodusan na buku i ljude koji su ga okruzivali. Bio je visok i mrsav, crne, guste kose. I dalje udubljen u hartije koje je nosio, mladic se pomeri i krenu ka mestu na kome se On nalazio. I negde, na pola puta, zastade i pogleda u njegovom pravcu, dok mu se na licu ocrtavao siroki osmeh, pun zadovoljstva i vedrine. On se izgubi u neverici. Mladic koji je stajao nedaleko ispred njega bio je On sam, mnogo mladji On. Podje da ustane, da mu pridje, da mu kaze i upozori ga na sve sto ga ceka...Ali slika se rasprsi. Hodnici fakulteta su opet bili prazni. Nije znao koliko je dugo posmatrao fragmente svoje proslosti. Nije bio siguran da li se to mozak nasalio sa njim, ili se vizija nekog dalekog, proslog, boljeg zivota ( i jednog proslog, boljeg njega) zaista odigrala pred njegovim ocima. Ali je zeleo da se slika vrati, da nastavi tamo gde je stala.

 

Radetov glas ga prenu iz misli:

 

-         Sve mi neprijatno, brate, a hocu nesto da te pitam jos odkako si dos’o... (starac zacuta)

-         Recite, pitajte slobodno!

-         Otkud ti nocas ovde, sam na Novu Godinu? Mislim, sto ne slavis negde, sa prijateljima i sa onom tvojom prelepom zenom?

 

Za trenutak nije znao sta da odgovori, niti da li uopste ista da kaze. Pognuo je glavu i tiho, kao za sebe rekao:

 

-         Nemam ja Rade vise nikoga niti icega. Ustvari, ni mene vise nema. Pojeo me mrak!!

 

Portir nije nista rekao.Samo je zbunjeno odmahnuo glavom i glasno odhuknuo. Otpi gutljaj rakije, pocesa se po glavi i zavali u stolicu.A onda progovori:

 

-         Ja ne znam sta te muci, sinko, al’ sam siguran da bi ti lakse bilo kada bi popric’o o tome. A ja sam tu da slusam...

-         Nemam sta da kazem... Suvisno je govoriti! Sve se vidi. Ja vise nisam covek kojeg ste znali, Rade. Najveca ironija je sto sam veceras, u besciljnom lutanju ovim gradom, stigao bas do ovog mesta, jedinog na kojem sam bio istinski srecan,ovde gde sam postao covek i stekao pravo da uzdignute glave krocim ovom planetom. A sada sam i to pravo izgubio.

 

Tisina, teska i mracna poput njegovog tereta, ponovo zagospodari dvojicom muskaraca. OVAJ se ponovo povuce u svoje misli, pune krivice, i zelje za samokaznjavanjem. Znao je da u bilo kom momentu moze da okonca svoju bezvrednu egzistenciju. Da, to bi bio izlaz iz ocaja u kome se nasao. Ali nije mogao! Morao je i dalje da zivi svojim, sada vec besmislenim zivotom, i tako sebe bar malo kazni za sav bol za koji je samo on bio kriv.

---

-         Pa kol’ko je prošlo, brate? Kol’ko nam nisi dolazio ovamo?

-         Ne znam, pet-šest godina možda...

-         Jes’ jes’, od onda kad si bio ovde da držiš predavanje, ko pravi. Dobar si bio. Mislim, nisam ja mnogo razumeo ono sto si prič’o al sam čuo ove ovde kako govore da si mnogo pametno kaziv’o.

 

Nasmešio se prijatnom komentaru ovog prostodušnog čoveka, čoveka koji ništa ružno nikome nije nikad rekao.

 

-         A mangupi jedni, nema više nikoga da dođe, da obiđe starog Radeta, a kad ste se grebali od mene za Drinu niste izlazili iz portirnice (rekao je ovo sa širokim osmehom punim dobrote, bez imalo gorčine). Jedino je Urošević ovde, samo njega viđam.

-         (osetio je mali ubod pored srca na pomen ovog imena, ali ga je u isto vreme obuzeo talas nostalgije) Uroševic predaje?

-         Jes’, sad je profesor, bitan baja. Al’ prođe pored mene ko pored turskog groblja. Ne može veliki profesor više da se druži s portirom. A kad je trebalo nešto... ma ( odmahnuo je starom, pegavom rukom) nego, jesi li ti za to da mi nazdravimo. Znam ja da vi pisci volite kapljicu, hehehe.

 

Odavno ga niko nije smatrao piscem. Ove reči dobrog čoveka ga pogodiše više od svega sto je mogao reći. Piće mu se u ovom trenutku ucinilo kao jedini mogući odgovor (kao i toliko puta u bliskoj prošlosti). Klimnuo je glavom u znak odobravanja, misleći da će mu alkohol pomoći da bar na trenutak savlada očaj koji ga je obuzimao.

 

-         imam samo ovu rakiju, al’ je bolja od bilo čega drugog, ako mene pitaš! Doneo mi rođak iz Bosne, kad smo onomad staroj mojoj davali godinu dana... (zastao je, tužno, pogled mu se izgubio negde u daljini)

-         Žao mi je Rade, nisam znao da ste izgubili ženu.

-         Ja, eto, otišla mi moja Stana, brzo brate, i rano...(oči mu se ispuniše suzama), zla ti stvar kad si udovac, moj brale, teška ti samoća...al’ jebiga, i kroz to mora čovek proć’. Zato sam i pri’vatio da radim večeras, onaj drugi portir mlad čovek, ima mladu ženicu i dečicu, pa reko nek on slavi Novu godinu, meni isto dal’ sam sam ovde il’ kod kuće. Ajd’ živeli, da se ne rastužimo sad ovde...

 

Nazdravio je sa Radetom, tužan zbog samoće ovog čoveka, samoće za koju nije bio sam kriv, vec život koji ga je na istu naterao. Sa svojom samoćom nije mogao da saoseća, on ju je sam stvorio, i to je bio krst koji je morao da nosi. Popio je čašicu naiskap, i telo mu se streslo od ljutine pića koje je prolazilo kroz vene, i ispunjavalo ga dobro poznatom toplinom. Znao je da će ga, ako nastavi, uskoro stići i ona obamrlost na koju je navikao, ona ista koja će ga učiniti ravnodušnim na sve oko sebe. Ali je shvatio da večeras ne sme da dozvoli da do toga dođe, večeras nije smeo da zaboravi, bio je dužan da pati i oseća. Bio je dužan da večeras nosi svoju krivicu, da bude stalno prisutna.

Nastaviće se... 

Utabavao je sneg teškim koracima, kaljajući njegovu belinu. Ostavljao je za sobom tragove njegovih omiljenih, smeđih kaubojskih čizama, koje mu je ona kupila na dan njegovog uspeha. Bile su izraz njenog divljenja i ponosa. Hladna decembarska noć. Samo on, pahulje i svetlost uličnih bandera koja ni izbliza nije bila dovoljna da prosvetli tamu kojom je hodio. Vukao je poslednji dim cigarete, vadeći automatski paklicu iz džepa. Palio je novu. Cigareta mu je bila jedini prijatelj noćas. Nije znao kuda ide, a nije bilo ni važno. Osećao je da više nema ni cilj ni svrhu. Znao je samo da je udario o samo dno njegovog postojanja, stigao je do kraja slepe ulice i sve je bilo gotovo. Košava je zavijala gradom, pratila ga je, kao da mu je poput savesti šaputala da je kriv, kriv za sve. Tonuo je sve dublje u okovratnik svog kaputa, kao da je želeo da nestane u njemu, da zaboravi da je ikada živeo. Prolazio je pored kafića u kojima su veseli, prinapiti ljudi slavili i kao da su svi pripadali nekoj drugoj realnosti, u kojoj za njega nije bilo mesta. Zavideo je tim stranim licima koja su sa radošću i u euforiji dočekivala novu godinu, novi početak. On je znao da je sve svoje početke ispustio iz ruku.

Prolazio je pustim kejom i zagledao se u reku koja se prostirala u svojoj veličini i tajanstvenosti. Za tren je poželeo da se utopi u njenim mutnim vodama. Ali je shvatio da bi to bio i poslednji dokaz njegovog egoizma i kukavičluka. Prošao je most i skrenuo u park, beo, hladan i svečan, kao začaran u zimskoj noći. I onda, sasvim nesvesno, shvatio je da se nalazi ispred zgrade Filozofskog Fakulteta. Gledao je u to (nekima rugobno, ali njemu uvek jednako lepo) zdanje od crvene cigle i kiseli osmejak se pojavio na njegovim usnama. Uvideo je ironiju svega. Početak i kraj! Nalazio se na mestu koje je označilo početak najlepšeg dela njegovog života, svega što je imao i postigao, u noći kada je istom došao kraj; u noći kada je bilo jasno da je sve izgubio!

          Unutra, u maloj prijemnoj kancelariji, uz zvuke narodnjačkog programa koji je odzvanjao sa starog tranzistora, dremao je pripiti portir. Slika ista, uprkos vremenu koje je prolazilo. Stajao je pred zgradom očekujući da će u svakom trenutku čuti glasove iz prošlosti, svoj i glas njegovih kolega, strku niz stepenište fakulteta i buku kantine, gde se diskutovalo o ispitima, profesorima i životu; mesto na kom su se spremali da promene svet sa onim zanosom i strašću koje samo mladost nosi. Ali glasovi nisu došli. Samo zvuk vetra i opomene koja je bila sve jača. Povukao je dim cigarete i zadržao ga dovoljno dugo da mu se zavrti u glavi. Hteo je da ode, ali nije mogao. Ovo mesto je trenutno predstavljalo jedinu vezu sa životom koji više nije imao. Portir se trgao u svojoj stolici, očigledno zbog neke pesme koja ge je obradovala. Na trenutak je pogledao ka praznoj ulici studentskog grada, i ugledao njega. Ustao je, pošao prema vratima, i onda zastao očigledno prijatno iznenađen. Prepoznao ga je. On je znao šta se sprema i sa jedva primetnim, nostalgičnim osmehom se uputio prema vratima koja je portir vec otključavao.     

-         eeee, ja mislio da mi se priviđa, kad ono stvarno ti, boga mu poljubim!

-         Kako ste Rade? (pružio je portiru ruku, a ovaj ga je snažno zgrabio i poljubio tri puta)

-         Eto, ja radno i večeras! Nego, šta mi stojiš tu na snegu, čoveče božji. ’oćeš da se pre’ladiš?! Uđi  ovde kod mene, ima Rade lek za ’ladno telo i umornu dušu, hehehe.

Pošao je za portirom, znajući da i ovaj dobri, prosti čovek treba društvo u novogodišnjoj noci, mada on sam nije dobro društvo ni za koga noćas. Ušao je i celim telom ga je prožela dobro poznata toplina fakulteta, jedinog mesta na kojem se nekada osećao sretno i kao kod kuće. Rade ga je uveo u portirnicu gde je odjekivala muzika.

 NASTAVIĆE SE...

Nisam naročiti ljubitelj televizije, iskreno služi mi samo za praćenje odredjenih sportskih dešavanja. Od filmova i serija sam odavno odustala, budući da televizije mahom "recikliraju" sadržaje. Filmove i serije pratim preko interneta. Sve ovo podrazumeva da nisam od onih ljudi koji prate kojekakve reality formate, naročito one koji se prikazuju na "ružičastoj" televiziji. E sad, zašto ovo pišem? Danas sam, u povratku sa posla, kupila izvesni domaći magazin, lako štivo za poslepodnevne sate. Na naslovnoj strani: neizvesna sudbina "dece" iz famozne Grand produkcije. Čeka se, kažu, preki sud čelnika najmoćnije produkcijske kuće! 

Ne ulazim u to šta je ko kome rekao, uradio, itd... Ostavljam po strani svoj stav prema "ružičastoj" televiziji, dotičnoj produkciji i njihovim pulenima. Zaintrigirala me sasvim druga stvar. Kakvi su ti famozni ugovori kojima se može kupiti i prodati život mladih ljudi? Ko su advokati koji sastavljaju takve ugovore kojima se klinčadija dovodi u robovlasnički odnos sa kućom pod čijim imenom nastupaju? Ko su ti ljudi koji tu decu savetuju da, uprkos mogućim posledicama, potpišu takve ugovore? Roditelji, prijatelji? Na kraju, kolika je cena koja se plaća za malo medijske eksponiranosti? Sa dvadesetak godina mladi ljudi sa nešto talenta se prijave za učešće u nekom programu u želji da time ostvare neki uspeh, a sve što izvuku iz toga jeste plaćanje doživotnih naknada u vidu basnaslovnih procenata onima koji "su ih stvorili"... A sve je to legalno jer je neka velika  advokatska zverka sastavila i overila ugovor koji ne može biti raskinut...

Ne branim nikoga. Na kraju, ko je "osuđenicima" kriv što su ugovore i potpisivali. Ali smatram, kao osoba iz struke, da je vreme da se pregledaju određeni ucenjivački ugovori kakvi se danas po Srbiji mahom sastavljaju i potpisuju. Jer se "neraskidivi" robovlasnički ugovori danas ne poturaju samo po produkcijskim kućama, već i po firmama prilikom zasnivanja radnog odnosa, a sve po principu: uzmi ili ostavi. A danas u Srbiji niko nije u poziciji da ostavi.

A na kraju, ni malo opšte kulture nije na odmet: ne potpisuj sve što ti se nudi a da to nisi dobro pročitao i o tome barem malo razmislio!