Početak

Nikada nisam volela nedelju. Od kada znam za sebe označavala je povratak obavezama i svakodnevnici. Poslednjih godina naročito ne volim nedelju, jedini je dan u sedmici kada nemam šta pametnije raditi nego razmišljati, a to nije uvek dobro. Nedelje kao što je ova danas naročito ne volim, jer se u vazduhu oseća neminovni početak jeseni, koju takođe baš nešto ne ljubim.

Kao što rekoh, nedeljom obično razmišljam, kontempliram, kako bi to u šali nazvala jedna moja dobra prijateljica. I ne daj bože da razmišljam o lakim temama poput pranja veša ili šta ću kuvati sutra. A ne. Krajnje mazohistički razmišljam o sebi, svom životu, budućnosti, obavezama, o tome gde i zašto živim, o greškama... Diseciram samu sebe do najsitnijih delova, dovodim sebe do ludila, bez predaha. Sa olakšanjem dočekam noć, odlazak u krevet i buđenje novog Ponedeljka kada se život vraća u svoje uobičajene okvire i ja više nemam vremena za bilo šta. Sve do sledeće nedelje kada se priča ponavlja.

Smatram, stoga, da bi se kakvim proglasom Nedelja trebala i zvanično ukinuti kao dan. Možda bi onda bilo lakše i ja ne bih sprovodila mentalnu torturu nad samom sobom jednom sedmično. Možda bih iz lakomislenosti subote lakše uronila u svakodnevnicu. Možda bih onda bila zadovoljnija...

Ili ipak ne. Možda, na kraju, nije jedan običan dan u nedelji, ili kakvo sumorno godišnje doba kao ovo što se nazire, krivo za specifično stanje duha u koje redovno upadam. Možda sam ipak kriva ja, moji postupci, moja dela i odluke. A tu nema proglasa koji bi mogao pomoći.

 Povlačim reč. Nedelju ipak ne treba ukinuti, jer da je nema ja možda nikada ne bih našla vremena da samu sebe saslušam i razumem. 

Ok. Slažem se, i nije baš inventivan naslov za prvi put. Nije inventivan ali jeste simboličan.

Uvek sam se pitala: kako počinješ pisanje bloga? Šta treba da te podstakne? Da li mora nešto bitno da se dogodi da bi te stigla inspiracija za javnim objavljivanjem unutrašnjeg sadržaja? Večeras sam napokon shvatila. Što bi rekli ameri: This night is as good as any other!

Nije baš da nemam nikakvog povoda za pisanje večeras. Iako sami događaji koji su me na to podstakli datiraju od ranije. Izgleda da su utisci dovoljno dugo sazrevali. Period inkubacije je završen a ovo pisanije je rezultat.

Izgleda da sam se pretvorila u kliše. Delujem kao lik iz nekog osrednjeg holivudskog filma. Upaljena cigareta, poluprazna čaša, (ili je polupuna?), beležim svoje mentalno i emotivno stanje u nameri da ga podelim sa svetom. Šta mislim postići time? Da li ću se osećati bolje? Ne, ne verujem. Eventualno ću na kratko ubiti dosadu.

Toliko za večeras. I nije nešto, znam. Izgleda da moram pobediti sramežljivost ne bih li iznedrila nešto više, bolje, zanimljivije...

Ali i to je nešto za početak

A o početku nešto više sledeći put2010-08-26

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.